Rokanje 2011. (2. dio)

1.1K

U biti, mislim da sam pobrko neke datume, ali ko da je sad bitno.

U 2011. smo imali prvi let avionom, panoramski iznad Zagreba.
Za jednoga mladića koji ne skriva kako će jednoga dana postati pilot, ovo je bio play of the month, ako ne i više!

Otkako smo prerasli 120 centimetara (sad smo na 124 i pol uz 24 kile nakon novogodišnjeg prežderavanja), a ja nisam skupio snage da ga steram spavat solo u njegovu sobu, postelju dijelim s posvudašnjim krevet-busterom.
Ali sve je dobro dok ne kašlje…

Ovo je početak orijentacijske trke trke u Karlovcu u organizaciji divnih ljudi iz OK Vihor, sporta koji spaja dvije Rokove najmrže aktivnosti – trčanje i razmišljanje.
Isti tata!

Run Forests, run – oznojismo se i dadosmo sve od sebe…

… nadajući se medalji.

Koja je i došla!!! Ta-daaam!
Tata ponosat.

Sudeći po ljubavi prema kadama i pjeni, slutim da će bit dizajner nusprostorija, ali do tog dana još ćemo puno kekasa i mlijeka popapat…

Legići su sastavljeni – uspomena na dugi vikend kad nismo mogli na zrak zbog boleštine.
Ubi me rastavljanje, ali kad skužim kako mališa slaže na mozak, bez gledanja, odmah idem na balkon pozdravljat komšije od ponosa!

Kao jedini legitimni nasljednik najvećeg regionalnog manijaka za ćevapima u somunu, Rokoklop i ja nerijetko napravimo piknik u sobi. To je naša sof(r)a!

Na putu do carstva vode u Rastokama, stali smo i u Turnju, jer ni Rokašvili, kao ni gro dječurlije nije imun na pucnjave, pištolje, petarde i druge imbecilizme koji mi piju nerve.

Tenk(re) i sin.

Rastoke su osim divnih slika ostavile i gorak okus odvratne hrane u restoranu na slapovima.
Bolje se u menzi u Lagosu jede…

Nedavno nam se dogodilo sljedeće.
Ja sam bio na prvom jutarnjem prijestolju, Rok je nešto Wiikao na Wiiju.
Nešto sam čitao, a on mi prišao s preplašenom facom, kao da je nešto zasrao, držeći nešto sitno bijelo u ruci.
Rekoh, nešto se razbilo, ali ne znam što, stvar bijela ko oveća šmrklja, a Rok će zamuckujući: “Tata, ja, ja sam popio soka i malo se lupio u zub, i zub mi je sad, sad mi je tu zub…”
Pa čovjek drži svoj zub!!!
Usro sam se od sreće, nabavio najveću kantu za čuvanje i rekao mami da mu Zubić vila stavi pet kuna pod jastuk jer je spavao kod nje taj dan…

Prvi zub!

Zahvaljujući divnim ljudima, par puta smo osvojili i Sljeme, iako nije baš teklo sve glatko – “Nosime nosime, nećuuu, neću se penjat nikad u životu, koliko još ima, gladan sam…” i tak na entu.

Mislim si da ga preveć mazim, al kad si nemrem pomoć.

Osim kad se tu i tam pošoramo…

Soba za igru je sad malo pošteđena prek zime jer smo uglavnom uz..

…Wii u dnevnoj. Mamu mu zaraznu…

Od ovogodišnjih recepata skužili smo da se hrenovke na pizzi na toplini – savijaju!

I da se pizza u Oro Gorou – jede tri dana.

Te da nas cure volu!

Možda zato jer se znamo obraniti?

Ili zato jer već fino plivamo leđno! Meni ovo zgleda ko froger…

Nikad neću zaboravit prvi dan kad smo se upisali u Medveščak, kad je Rok otišo sam u svlačionicu, ono bez mene, ono, sam, ono… Šmrc, još malo i škola…

Na kraju godine smo pisali pismo Djedu mrazu…

A Dida nas je poslušao i razveselio,

i tako smo ušli u novu.

Nekad ti nije teško rmbat kad vidiš tko te čeka, kaj ne?

Sve najbolje od dva Jakopovića, neka vam nova bude najljepša do sad u životu!