Nisam više neki komad, al kuham ko Gastronomad!

Nisam više neki komad, al kuham ko Gastronomad!

Strgan od posla neki dan sam skupio Roka u vrtiću, prošvrljo parkom, odveo ga na bazen, kupio kvasac i brašno te igrajuć se s njim po stanu (Rokom, ne kvascem) – zamijesio tijesto za pogače – naš novi hit broj jedan.

Kako sam stihijski seljo-beljo, ne razlikujem oštro od glatkog brašna, štedim na ulju i pregrijem često mlijeko za kvasac, pogače ponekad uspiju, ponekad ne, uglavnom, isto kao što nemrem ni dvaput iste palačinke pogodit.

I kad sam konačno ispržio pogače, Rok mi je potpuno iskreno i dječje ubojito, žvačuć rekao – sori, bakine su puno bolje.

Kaj je najgore, fakat su bile grozne, masne i tvrde, pa sam probdio noć i ujutro trznuo Šimu čiji sam mejl taman našao u inboksu.

U njemu je pisalo da “u klubu Gastronomada profesionalni kuhari i gastronomi imaju školu aktivnog učenja kuhanja uz predavanja i praktičnu nastavu u trajanju od pet tjedana (dvaput tjedno po tri sata).”

Kako sam po ideji svoje voljene šefice u Stilistu pred mjeseca dana počeo pisati kuharski dnevnik “Riba i Jaja kuhaju do kraja”, i kako od viška informacija ne boli glava, a pritom mi je i okce zapelo na dva naslova – temeljac i kruh, ja se prijavio!

Uvijek me iritiralo kad Kod Ane, dotična u ključnom trenutku jednostavnog ručka za 20 kuna iz fridža izvadi temeljac od testisa tasmanijske nemani, kao da to svima po difoltu raste u Gorenju…

A i stvarno bi htio znat mijesit ko Slavko Štimac u Varljivom Letu, a i ozbiljno, dok mi je temeljac crna mrlja.

Pa sam tako naletio u Jurišićevu, fulao dan kad se radi temeljac, pozdravio se s legendama Šimom, Grgurom i Robijem, zasukao rukave i počeo slušati predavanje.

Grupa ima deset ljudi, ja sam jedanaesto prase, tu su brokeri, vlasnici restorana, majke, tete, bračni parovi, žene kojima se konačno ostvarila želja i općenito ljudi željni novih znanja…

Ukratko, šaroliko skroz!

Kao prvo, konačno sam vidio oštro i glatko brašno jedno kraj drugog i sad bi ih mogao skužit i u mraku.

Drugo, shvatio sam da doma radim juhu od kvasca i da nije ni čudo da mi se ne diže pizza jer siroče sagori.

Treće, pa tijesto treba premijesiti par puta!

Mrmh… Ko će prat sve od brašna, ufff… Al eto.

Šime je meštar od kruha, kad nas je istimario i upozorio na sve greške prilikom miješenja, stavio je svih naših 11 buhtlica u peć, a tada nas je preuzeo Robi – the paella man!

I upoznao s desetak vrsta riže te složio klasični milanez.

Malo sam se zbunio kad sam vidio da nema tjestenine, ali kaj sad.

Uglavnom, sve je u temeljcu, mrzim temeljac jer ga nisam naučio delat.

Dobro, skužio sam da je to klasična jaka juha koja krčka danima, ali mi je nekak žao ćubit šest sati uz špaher da bi to sve podlio već u sljedećem jelu.

Škrto govno, bodul, šta ćete…

Škrtost me primila za grlo i kad sam vidio kako Šime reže luk – pa čovjek hiti barem 15% glavice, skoro mi je srce stalo.

Al da je brz, je…

Pratim, pišem, gutam sitnice koje nikad nisam imao koga pitati, informiram se o noževima, oštrenju, čuvanju, začinima… Ono, jako dobro utrošeno vrijeme.

Na kraju prvog predavanja – uz čašicu vina jedemo sve što smo spremili