Na biciklo ja nisam naviklo…

Sasvim običan četvrtak

17.15 skupljam Roka koji bi se igro kockicama i ne bi na bazen
18.01 kasnimo na bazen, lovim Roka ko prdac po gaćama po cijelom kliti, dobro da nemam volvota
18.26 Roku, najsretnijem i najrazigranijem na svijetu, usred bazena iz nosa izlazi šmrklja u obliku i veličine crijevnog tumora gigantskog kakadua, čupam to čudovište nekako van i sa želucem u nosu ga bacam u odljev
18.38 Rok pije i treću litru vode pokušavajući pljuckati drugu djecu, ko li ga je to naučio…
18.49 Rok se ne da s bazena i batrga se nožicama. Srećom, više ga ne prislanjam uz tijelo facom o facu jer su mu nožice u razini, you know…
19.01 častimo svlačionicu slancima
19.36 kasnimo na tribinu
19.59 kasni i tribina, Roku pada nova loptica koju sam maznuo Matasu, hvala Matas, znam da imaš još jednu, na krov ispod terase SC-a
20.00 žicam najveće hrvatske pustolove, Veličana, Šalkovića, Rostuhara i ekipu da kad su već avanturisti – skoče djetetu po lopticu, al svi fumaju pa se nikom ne da
20.15 Iva Šulentić, moja neprežaljena, uzima Roka za ruku, voda na drugi kraj terase i hvali se frendicama, Rok ju guta ko puding, odma se razlajo ko je šta je i kolko je star… Sav se raznježim kad prepolovi srednjak kad kaže da ima tli i pol
20.45 govorim gluposti da zašto treba putovati pred sto ljudi i pazim jednim okom da Rok ne zakrmi u prvom redu između dvije hostese koje je posebno za njega spremio organizator
20.49 Roku pada glava, silazim, svi plješću, Rok kaže “Jako si lijepo govorio, tata” (suza) i brišemo doma klitom uz urlanje Ver ar vi raning
21.23 pranje zubi i Pocoyo
21.48 knjiga o džungli (seksi ona Bagheera), zubići, piškenje na silu i gašenje svjetla
22.01 plan za dizanje i fušanje za Cosmo propada jer zakrmim zagrljen s mališom
23.54 Rok mi koljenom ravna nos, trza se, dakle piški mu se
23.55 “Rok, jel ti se piški”, “neeee”, prstuoko, bol
23.56 nosim neprobuđenu nejač do zahoda, stavljam na svoja stopala i usmjerujem mu pišonju u školjku. A kako to nemrem kontrolirat ni sa svojim…
23.57 …perem pločice
23.59 izvlačim se iz zakrmitog zagrljaja i palim comp
03.02 završavam tekst i mičem rasprostranjeno malo biće s centra kreveta u njegov kut
04.15 Rok urla “ne, ne, neeee…” “Rok, kaj je bilo?” “Kakio sam u gaće”
04.15.01 dižem svežanj jun(ior)etine iznad glave i šnjofam mu zadak. Niš
04.16 nosim ga na zahod, sav zgubljen montiram onu neimenovanu dasku u dasci
04.17 “Pusti meee, mogu sam”
04.18 ležim i čekam
04.19 “Nisam kakio, samo sam pišio i pukio. Pišile su curice, pukili su dečki…”
04.20 – 04.32 tisuće upitnika iznad moje umorne strzane tikve, koji penis on to misli poboguuu?
05.13 “Tata, tataaaa!” “A!?” “Ja bi sad tajnu” “Koju crnu tajnu!?” “Sladoled” “Namreš buraz, noć je, dobiš palačinke za doručak”
05.42 “Tata, tataaaa!” “Ne, ko, šta, di!?” “Ja sam u Kukljici kad je bila noć išao se igrati s autićima…” “E sad nećeš, uostalom sad će dan” “Onda sad papamo palačinke” “Ne, još malo odspavaj, pliiiz” “Piški mi se”
05.43 piškimo
05.44 piškim i ja. Razmišljam koliko minuta života gubim jer ne pišamo zajedno. Nešto me svrbi na bedru. Skužim skoren šmrkljić koji očigledno nisam ostavio u slivniku bazena Mladosti. Loše mi je…
06.30 zvoni alarm, dižem se, perem suđe od večere i mijesim tijesto za palačinke
07.00 nema boga da ga zbudim, “Rok, Spužva Bob je na telki, ajmo, palačinke su gotove, diž se…”
07.13 ležim kraj Minimoja i cvatem uživajući u prizoru kako hrkutavi učahureni nevini anđeo krmi ko južnoafrički rudar nakon tri smjene u komadu i ne diže se dok ne iskoristim bonus – “Sladoled!” krmelj, krmelj “A di?” “Nakon palačinki” “Jeee!”
08.12 nakon palačinki, hipa, soka i pranja zuba sjedamo u tutač, pjevamo male slonove, motore i autostop i dolazimo do neke prekrasne nasmijane tete u vrtiću, sebe bi joj dao na čuvanje
08.13 Rok mi se lovi za guzu i ne želi unutra. Pruža ruke i kaže, “tata, bilo mi je jako lijepo, jako te volim” i da mi pusetinu vlažnulju u obraz.

Vozim na poso, polumrtav i strgan i tako pun i sretan da bi mogo sekvoje čupat.
Al jedva čekam dan kad će ga Barca kupit od Milana…

—————————————————-

Do osamnaeste sam bio razmaženo govno.
Onda me JNA fino zašamarala, ali u principu bi, da se nisam sam Ribom prozvo – trebao biti Durko, Durimir, Durieux ili Durex.
Jer kad mi neko kaže, napiše ili napravi nešto što me nervira, ja to uguram u dubinu sebe i gnjetim li gnjetim dok mi sve ne izleti na površinu u obliku herpesa ili hemića (dabl “Ha” iliti ha-ha).
Hrabar sam samo ovak prek papira (i glup kad pričam javno, veliki pozdrav svima sa sinoćnje tribine “Oko svijeta”, pogotovo Šuletu – dečko ti se zdebljo dabogda i hostesama koje su čuvale Rokinja).

Durivost je jedan od osnovnih razloga, zašto mi je neki dan bilo neugodno pred Rokom, nasljednikom svega moga pa vjerojatno i onih, tek nekoliko, nesavršenih gena.
Naime, njegova mama si je kupila novi bajk, a njemu prekrasnu, sigurnu i najskuplju dječju sjedalicu.
Hitila ga je iza, stavila mu najsretnijem na svijetu skupu al sigurnu kacigu i krenula po gradu.

Veliki sam protivnik stavljanja djece na bicikl u Zagrebu, ne zbog kvalitete vozača bicikala, nego zbog nepismenih debila koji po istom voze svoje aute.
Pozdrav onoj kobili koja nas je sinoć nakon bazena skoro ubila, naravno s čikom i mobitelom na uhu, djeca ti čikove umjesto fileka papala…

A ovo malo biciklističkih staza izvučenih prije nekih izbora, nekako nije sjelo ni pješacima, ni vozačima a ni biciklistima, pa me sve to malo nervira…

Iako ni ja ne smišljam inteligentne igrice, pa obožavamo skakati po stolu za ping

Pong.

Ali, mene se ne pita, pa je Rok trenutno navučen na stražnjekotačno hopsanje po mom rodnom bijelom.

I ko Talični u sedlu – zakrmi ko beba!

I neki dan me mališa strza – Tata, ajmo se vozit biciklom!

Ja se nešto izmigoljim i kažem da je bicikl mamin i da je kasno i da idemo na kupanje pa da ne…

Junior vrtirepasto ode u drugu prostoriju, Mihi se na faci pojavi pobjednički kes, a meni padne mrak na oči.

Kako djetetu priznat da ne znam vozit bicikl?