Grah naš svagdašnji…

Grah naš svagdašnji…

Stari je odselio na more pred pet godina.
Toliko godina nisam jeo njegov grah s ričetom.
Onaj grah ričet koji ne postoji u ovoj galkaksiji, svaka čast Puntijarkama, Dekijevom kotliću s Pišta Baćijem, uspomenama iz JNA…
Sori, samo je jedan kralj graha, beans master, Lord od biži…
Moj tata, Zvončica od Grahorice.

U godinama krize i sranja često smo jeli grah i po pet puta tjedno, što bi znali eventualno presjeć s tri sarme subotom – svakom po jedna.
Pa sam bio manje cijenio to jelo za koje nikad nisam znao ide li u ćušpajze ili variva ili je samo – grah.

Kasnije, kad sam odselio, bio podstanar i hranio se perecima i ničim, par sam puta slinio uz njegove skute kako bi skužio u čemu je trik tog tajanstvenog savršenog ukusa zbog kojeg sam sad, pomisleći na njega – upravo gutnuo ništa.
Ali moj stari je okorjeli pušač i okorjeli sporač koji bi nedjeljom piceka pekao od 7-14.00 i nikom ne bi dao ni da prismrdi kuhinji.
Pa bi mi ili dosadila užasna duhanska aroma koja se vijorila na metar oko njega, ili bi od teorija zaspo na kauču, ali bi obavezno propustio koji detalj.
Kao i s bakinim rižotom od sipe, ali to je druga priča…

Skuhao sam dvadesetak rajngli graha u životu, zasro, dizo se, padao, pretjerivo s celerom, zastranio zaslanjivanjem…
Ali sam danas sasvim solidan, korektan, pače.
Jedino što nikad nisam uspio napraviti, prijeći onaj pedljić koji radi granicu do velemajstora – bila je ta boja.
Tatina boja graha.
Na skali od milijardu boja, onih paletica kaj imaju dizajneri ili saloni za kauče, samo je jedna boja bila boja graha mog starog.
Grah smeđa.

Majka mog djeteta u godinama zajedničkog života i nije se nešto pretrgala od kuhanja.
Zadnje četiri si uglavnom kuham sam uz par divnih izleta.
Ali neki dan sam ušao u stan, zatvorio vrata i upalio svjetlo.
Stari je u gostima desetak dana, došao se pripremiti za operacije, i čuo sam ga kako drnda sa suđem.
Nešto mi je bilo čudno.
Počeo sam se obazirati ali mi još nije bilo jasno što je to strano što me muči, novo, drukčije, neobjašnjivo…

Nakon par sekundi sam skužio – miris tople hrane.
Dočekao me je miris doma.
Vjerojatno je prokišnjavalo jer su mi dvije kapi brzinski ljosnule niz obraze, pa sam projurio do svoje sobe, lego u trapericama što inače ne činim i tupo buljio u plafon.

Tata je otišao na balkon zapalit jednu od svoje 44 dnevne cigarete (“Pa to mi je jedini porok!?”), a ja sam se ušuljao u kuhinju i s kuhačom na stoječke grabio naizmjence grah, ričet, čačinačke kožice, kobase i šunke iz visoke rajngle i topio se žderuć i gledajuć tu jedinu grah-smeđu boju koju nisam vidio godinama.

Grah bi bio savršen da je bio malkice topliji, pa sam reko starom da bi ga malo zgrijo, a stari je, po svom klasičnom običaju zbog kojeg se uvijek koljemo, rekao da se to ne treba grijat.
I točka.
I krenuo se durit ko uvijek.
Sad bi se 1995. i ja počeo durit, ali sam ga zbog mira u kući nezagrijo, natenane pojeo četiri tanjura i usput dugo vrtio misli…

Starim…