Puna šaka daždevnjaka

Puna šaka daždevnjaka

Barba Riba napunio 40, Rokatanski bogami 5.
Još malo pa će me stić jer sam mozgom i dalje negdje oko šesnaeste, a on mašala bistar.

Evo ga, nasjeo na internet i kuha neke obroke pa prodaje, podlaci internetski, sve smo bonuse potrošili, sad bi ko ja trebo kupit virtualne za prave novčeke – nema boga.
Pa ako neko zna bolju igru na istu foru od ove, http://www.goodgamestudios.com/cafe/
nek mi pliz javi.

Rok ima dnevno pravo na jedan sat konfjutera i zabole me za njegove suze nakon toga.
Okrutan ali pravedan, takav sam po celom telu, ko mlado od Čaka Norisa…

Komp kompenziramo fizičkim aktivnostima poput orijentacijskog trčanja i beba vidri.
Klub orijentacijskog trčanja Vihor svaki mjesec radi trku za klince u kojoj moraš pronaći pomoću karte pet kontrolnih točaka i stisnut na njima žig.

Pa trčkaramo po snježnim Samoborima, ledenim Bundecima i mokrim Karlovcima, ali i osvajamo medalje i bombone!

I istražujemo nove gradove…

I dvorce, poput Ozlja, koji su vikendom zatvoreni za goste…

Ali daždevnjaci uokolo lutaju slobodno!

Bio je divan trenutak kad je vidio tog stvora iz crtića kak se pentra po stijeni i pito – tata, mogu ga taknut…
A ja se ko profesor Baltazar mislio, mislio i domislio i reko – a možda je otrovan, daj ga pozdravi pa idemo buraz, kiša pada.

I Roka digne ruku i kaže “bok daždevnjak”, a ovaj tog trena padne s metra visine ko kruška u džbunje.
Smijeh!!!

Na kraju smo obilazak Karlovca i okolice začinili kestenijadom u Kamanju, jer je Rok od deset prijedloga za izlet odabrao upravo kestenijadu.
Kad smo više našli Kamanje i kestenijadu navrh divnog dalekog brda, Rok je nažico kiflicu, pitao – kaj nema luna parka?
Mladić je zabrijo da je svaka kestenijada nužno povezana s lunaparkom, e Pavlove, Pavlove, razočara mi dete…
Al sam bar bio u Kamanju!!!

I onda smo se vratili doma na toplo.

I išli se šišat.

Naime, smatram da je za moju ćelavu tintaru besmisleno plaćat frizere i kako je 600 kuna što žene daju za pramičke i feniranje čista pljačka.
Pa se šišam sam, a htio sam i Roka jer je počeo izgledat blago čupavo Drpićoidno, a ko će dugo sušit kosu nakon bazena…
Pa smo počeli, unatoč maminim upozorenjima da on ne voli dlačice po faci.

Ptičicaaaaa!

Vidi kak ide burke, ko kroz maslac!

Evo još malo!

Tata, meni dosta…
Ma čekaj, nemremo ovak do pola…

Neću višeeeeeeeeeee…

I tak smo stali i kompjuter je spasio stvar.
Kad se stvar smirila, mama ga je ipak odvela kod frizera koji mu je zgelirao i izmasirao lubanju – i onda se dao šišat.
Zloćko.
Isti tata!

Na kraju sam ipak još malo morao popravit zulufe, pa mu se prikrah dok je bio zauzet…

I sad smo frajer i pol!!!

Odo razgibat prste za legiće i kupit špinat, blitvu, šnicle i sve za pizzu povrtnicu…
A ovaj vikend učimo kuhati u real timetu – prva lekcija: puding!
Će on meni na netu kuhat, pih…

Glupog li posta, ali kaj mogu kad se imam čime hvalit!
Piviliiii!