Rokatanskog Prvog Stalnoplazećeg
sam za Novu godinu htio iznenaditi najbolje na svijetu, kako već dolikuje meni kreativnom te do ušiju zaljubljenom u ovog stasitog premilog petipolgodišnjaka.
Let avionom iznad Zagreba!
O, Ribo – Maradono, Kantono, Mesiju, a, ko je frajer, a!?
Pa sam ga pripremao, Roka, ne let, što se ispostavilo pogrešnim jer dvokrilci mnogo slabo lete na temperaturama ispod nule.
I tako smo čekali toplije vrijeme, a Rok bi me barem jednom tjedno podsjetio da na to ne zaboravim.
I onda je došao i taj dan, naš vikend, skupljanje kod mame, trpanje u Clia i vožnja na Pleso (prerano, pa smo uletili u sasvim fini parkić)
po iznenađenje od pred 4 mjeseca.
Ja na iglama, Rok na 70 od 100%.
Pitam ga jel zna di smo, on kaže da je tu jedanput već čekao mamu da sleti avionom.
Ode mi faktor iznenađenja u bunar, ali znao sam da jednu stvar prije toga Rok sigurno nije napravio.
Nije letio!
Vratimo li se malo u prošlost, riječ je o bistrom i pametnom dječaku kojem loptanje baš i ne ide (nije ni da ima na koga), ali zato rastura engleski i escape games i frizbee, i od prvih dana želi postati – pilot!
Pa sam bridio iznutra i veselio se kao kad sam onomad zvao najbolju frendicu na svoj grah.
Doduše, Klara je tad grah odbila jer je alrgična na ričet, ali plan “Rok + Avion” – jednostavno nije mogao da omane!!!
Bar sam tako mislio.
Ušli smo na ulaz za posebne putnike i morali na rendgen.
Rok se oduševio i prošao tri puta gore dole.
Onda je došao specijalni bus samo po nas i iskrcao nas kraj Cesne,
Rok je odmah krenuo pipat avionka, a ja sam mu ponosno išo reć da je njegovo iznenađenje…
“Auuu!”
“Kajebilo!?”
“Opeko sam si ruku na rep, topli je…”
OK, sunce voli lim, nije bed, nema mrtvih, ugurah ga brže-bolje u aviončić, desnim guzom podrapavši oplatu (mnogo su male te cesnice), zavežem
i krenem mu profesorski predano objašnjavat o čeme se tu radi uz svesrdnu pomoć izuzetno ljubaznog pilota Gorana.
Kako je u zadnja četiri mjeseca Rok ipak odlučio da će biti fotograf, tako mu je u rukama moj mali fotić, pa čovjek slika svoje noge, pojas, moj pojas i opće ne gleda van.
A onda smo zarulali i poletili.
I Rok je bio sretan.
I fotkao sve…
…i svašta…
Lepi nam je taj naš Zagreb.
Uz sitne primjedbe…
I gledali smo dimnjak kraj njegove kuće, i našu kuću,
i Savu, i crvene suncobrane na Dolcu, i derutni Maksimirski stadion, i vlakove i “Tata, pa ljudi su sitni kao mravi, a s autićima bi se mogli igrat kak su mali!”
Meni se pririgalo al njemu nije, i slikao je 50 fotki…
I taman kad smo trebali sletit, ja sav hepi, a Rok me primi za ruku i kaže “Tata, jedva čekam da vidim svoj poklon!”
Spuštanje.
Plaćam nemalu cifru za sasvim fer odrađeni posao pilotu sa www.jungsky.hr (ipak je to pol sata letanja Pleso – Jarun – Maksimir – Pleso) i gledam u Roka koji se ispravlja – “Ma ja sam mislio da ćemo ić negdje na more s avionom, ali i ovo je OK. Idemo sad kod Jane i Julije na tulum i trampulin?”
“Idemo na tulum.”, rekoh, a Rokatanski u mislima već na tulumu…
Zadnja fotka i odlazak na kotlić, frizbanje i kotlić za tatu.
Divan dan.
E jes ovaj život u biti jedan veliki tulum,
a ja tak volim tulume…
Ajd pivili!
10 komentara
E, sad mi je nešto palo na pamet:
kako će njemu biti silno i nezaustavljivo bed jednog dana kad bude imao 16-17, i krene barit nekakvog komada, mala ga malo ugugla i potraži što ima o njemu i pronađe ovaj blog. I onda, onak, odu u kino (ako tada, naravno, uopće bude kina) i u laganu šetnjicu (šetnje će valjda biti) i u ključnom trenutku, dok se Rok bude spremao uvalit joj prvu pusu, mala mu kaže “E, čitala sam ti tatin blog, kak si bio guba kad si bio mali”.
I ubije atmosferu zauvijek 😀 😀
Jebate… alergična na ričet.
ODVRATNO POZNATA PRIČA. FUJ MALA DJECA.
ko mi je upalio velka slova nek me se sad čuva.
nego da, htjedoh ti reć, pa sin ti je komadić i pol djetetića, čist ozbiljan presimpatičan primjerak (na oca valjda kad već majku ne poznajem) :)))
Stigao naš tata (od blizanaca 7 godina tek) s puta iz jamerike. nije ga jadnog bilo dva tjedna. i prvo sa vrata je bolo: A tata, štra si nam kupio!?
a kad su vidjeli da je to obleka samo su zakolutali očima, jer kaj, to nisu pokloni (gešenki) to dobiš po difoltu, a poklon je ono kaj si pikavci to vreme žele.
znači ovak, ili su neki ludi lego sistemi ili su roboti. ili je robot katze ili robot hund. nema drugih.
tako da si miran još par godina sa nedostižnim poklonima.
Dobro si dapače i prošao :)))))
pre coool poklon!
oš mi bit tata?!?!?!?
Super!
Ja sam letil pred nekih, uuuu, jebate, ima i 30tak let,
isto tak panoramski, tu doma i pilot mi je čak dal da malo šoferiram.
On je inzistiral, ono leve, desne i malkice gore dole.
Krug nad Zagrebom i ondak je pital jel gdo ima muzičku želju.
Svi šute, a ja:-de zavrni gore oko tornja.
To je izvel fantastično, tak blizu, ma fantazija.
Čul sam da sada to ne smiju.
Nego,…..kvanto kosta tih pol ure.
Neko mi reče, oko 5 glavi!????
Jedan, ili tri? Ista cijena?
Pozdrav
kakav crni toranj, usro sam se već kod bille u gorici…
nas je sve skup 400 kuna ispalo, opće nije puno za POLA POKLONA…
mali je legenda, ne mogu virovat da ga nije bilo strah. Ovo je buduci pilot ! 🙂
Svaka čast što si sina odveo da leti.
Najjače mi je ovo bilo: “Tata, jedva čekam da vidim svoj poklon!”
hahaha
Pozdraf
Genijalan dar za Juniora!
I ne samo to…kad Rok bude htio uvalit prvu pusu mala će reć…e malo sam te googlala … e kako ti je tata fora!!! totalno je cool i simpa..mogu ga upoznat??? a Rok će naravno voljet malo starije cure… i eto ti vraga ;)))))))