Pajo Pakšu izdo knjigu (Inter – Milan view)

1,5K

Pajo Pakšu izdo knjigu
Inter – Milan view

U pelenama mog bloganja kad sam shvatio da je to u biti jedna divna oaza slobodnog mišljenja i (ponekad) duhovitih ljudi, sudbina me spojila s Pajom Pakšuom.

Mrcina od metar devedeset, vinkovački naglasak, Septič(i)ne gaće na glavi, tamne cvike i cuga u ručerdi…

Nismo se nažalost još dovoljno uživo nalajali, pošto čovjek živi i ne radi u Vinkulji (citat iz knjige), ali nije da nećemo.

Kad sam već spomenuo citat, drug Pajo je netom izdao zbirku kratkih priča na WC papiru.

Pa rekoh, da ga priupitam par nebitnih…

Druže Pajo, jel prije bilo sranje ili pišanje?

– Da si mi ovo pitanje postavijo ko mlađem dok sam još bijo mlad i naoćit, znao bi odgovor isprve. Sad ovako star mogu reć samo jedino iz iskustva, a to je neš vjerovat da moraš pišat i srat u isto vrijeme. Bijo ti ja tako normalno isuko kitu da pišam ko i svaki pravi sredovječni muškarac, nisam odigo poklopac na vecej šolji, nanišanijo pa da si zapišam nožne noge, cipele, šlape ili koji kurac već imaš na nogama, košto je red i obićaj. A ono iz mene nejide pa nejide.

Mislim si ja mora da mi se prostata začepila pa odlučim skoknit do doktora na pregled iste. Došo ja kod doktora, a on ni pet ni šest već skini gaće. Pitam ga jel ove s glave ili one? Kaže on, one i ja skinijo one.

Gleda on, gleda pa kaže, manji u dosadašnjoj praksi nisam vidijo, a već sam pred pemzijom. Pitam ja, jel na prostat mislite? Šuti on ko zaliven te na ruku navuče gumenu i kaže, nagni se. Nije mi baš bilo milo, al sam se naguzijo, mislim si ja doktor je valjda zna što radi. E onda kad mi je razgrnijo šuljeve i uguro ruku u dupe, boli jeboteinrud, sve oči iskaču te lupe suze na iste pa na pišu, a iz guzice pršti li ga pršti. Zasro ja i zapišo pola ordinacije, al mi bilo oma lakše. Reko ja doktore, fala na pomoći sad znam što trebam radit i otad ti ja kad trebam pišat, navučem gumene na ruku i sad pišam i serem u isto vrijeme.

Što te natjeralo na ovaj težak te naporat kruh sa sedamsto kora i trideset oblatni?

– Nedaća. Počelo zatvarat bauštele pa nemaš di ni vreće s cimentom nosat. Neće ni đaba da im istovaraš i nosaš vreće pa si kupijo ja dvijetri vreće cimente pa jedno po godine noso po kući pa mi dopizdilo i onda sam odlučijo se okušat u memovarima.

Mislim si ja, tolko iskustvo sa nosanjem vreća imam i dobijo kriva leđa dok sam savlado tekniku pa ne bi bilo lošo dat savjet mladima kako i oni da nosaju vreće, a da im leđa ostanu prava košto i treba. I onda je mali od žene iz prvog braka kupijo konpjutor, jer mu treba za stručne predmete pošto ide u srednju zidarsku pa ga ja pito što je to?

A on mi reko konpjutor. Nisam ga baš razumijo, al sam vidijo da kad udara po onome slova iskaču na televizoru i onda sam ga pito jel bi ti meni mogo udarat memovare. On je reko mogu i od onda on udara, a ja diktiram i onda on šalje na taj neki internat di to neko i pročita pa mi on pročita da to neko i čita i kaže što kažu.

Kad si shvatio da si bogom dan pisac?

– Svatijo sam kad sam popijo prvu litru Ribara, a za njom i drugu, bogami sa trećom sam se namučijo ispočetka. Kasnije je to išlo lakše i lakše. Sad samo klizi.

Nisi shvatio pitanje?

– Kako nisam. Pa jesam reko da sam svatijo.

Mislio sam kad si shvatio da si bogomdan pisac?

– A to? Pa kad je mali od žene iz prvog braka kupijo konpjutor, jer mu treba za stručne predmete pošto ide u srednju zidarsku. Ko što bi naš narod reko ne pada jabuka daleko od stabla…I onda ja to vidijo pa ga pito…

Dobro! Dobro! Ne moraš dalje. U koje doba dana crpiš najviše inspiracije, a kad te krene?

– Pa u doba dana, a ponekad i u doba noći. Bitna je samo dobra podloga i omda moš našnjirat i dva crna te tri bijela Ribara zaredom.

Kad se napucam slaninom i lukom omda me krene Ribar i samo ga crpim ne znam stat. Koda mi je to urođeno.

Hoće li Vinkovci ikad biti Divčibare, i kako je živjeti u gradu s takvim legendama kao što su Govnar Smrti, Bumušku Kušlu i Davor Čop?

– Divčibare? Ma nikad! Ta kaki. Ne samo Divčibare, Vinkovci nikad neće biti Pariz, Tokijo, London, Nju Đerzi, Slovenija, Nju Jork, Babina Greda, Hirošima, Nagasaki, Zagreb…

Što si me ono dalje pito?

Kako je živjeti u gradu s takvim legendama kao što su Govnar Smrti, Bumušku Kušlu i Davor Čop?

– A to. Teško. Srećom je Čopina ošo u Split pa je malo olakšo situaciju.

Sa Govnarom Smrti i Bumuškuom Kušlom bi se izašlo nekako na kraj da nisu tu još Yukka Kunilunginen Kleme od nedavno prozvan Vilmoš Kaučuk Ličanin, Miguel „El Loco“ Expozamanterio Batista Quique E Tito Paradentoza De La Segma, Dutch Dortmund Yodl i koda ih već nije bilo dosta sad su priključili i nekog novog Čift Plikčeta Katolik ljubiteljima klecmer polke poznatiji kao Mali Njomza, dok se upućeni zaklinju da su Njomza i Fred Federbakče- Teletekst ista osoba!!!

Cijeli su grad pretvorili u SEP SEP SEPTICU!!!

Ajd mi još u komentare dodaj gdje i kako da ljudi nabave knjigu, em ćeš prodat još koju hiljadu, em će meni ego narast od puno komentara, em si mi dužan vratit intervju kad ja objavim knjigu!

Živijoooo!