Walkman story + nagradnjača za Massive Attack Beck’spirience

Prvi walkman sam dobio s 15.
Smeće kinesko.
Imo je skoro kilu, tvrde lomljive gumbiće i manualna vratašca.
A kazetu od 60 minuta je sviro 75.

Najveći su problem bile sluške.
Tanan lim, kilava plastika i spužvice od paperja.
A žica pucala ko vlasi Jelene Veljače od blajha.
Al se lemilooo…

Najteže je bilo zaspat uz mjuzu.
Nikak se namjestit.
Uvijek žulja, pa da si na glavi dubil…

S pojavom prvih onih kaj se tutnu u u vuho sam došao do tužnog zaključka – moje uši nisu kompatibilne s ušima ljudi koji ih proizvode.
Ne znam jel to uvijek isti Japanac testiro, ali iako svako ljudsko biće ima drugačije uši (prije uzimanja otisaka prstiju, to se radilo s ušima i zubima), meni su svake nove sluške i dalje ispadale ko klikeri iz roše…

Probal sam i filipse, i sonije, i sve žive i nežive, ali čim bi strignuo uvcetom ili namrštio obrve – ispad.
Da ne spominjem ikakvo koračanje…
Pa guranje na silu, pa desna u lijevo uho, lijeva u desno, odozgora, tatrane – no way.

Kako su ljudi u međuvremenu izmislili i konfjutore i mobitele i još puno lipih stvari, ponadao sam se da ću i sad, kad moram pješke na posao – konačno naći slušalice koje mi mogu stajat s mirom božjim u uhu dok sam u pokretu.

I onda sam skužio da imam nekakve u kompletu sa svojim erikovim sinom na mobitelu.
I fakat, napokon jedne da ostaju u duplji, ali se nemre pojačat dalje od prdca slavuja.
Ton na desetki a čujem lišće kak pada…
A i pukle su nakon mjesec dana nošenja (Mare, fala za rezervne gumice, al džaba).

I onda sam nabavio iPod.
Predložili mi ovi moji Macintosh geekovi kaj koriste samo ono na i – kad ono, iMe meni…
Katastrofa.

Susreo sam najdebilnije slušalice od JNA, di sam imao neke Supersound koje su krčale ko da slušam radio Mariju na Saturnu.
Velike ko kuna, plosnate da zaboli kad ih guraš, ko da tanjur guram, i s apsolutno nikakvom moći prianjanja.
Ko da guraš pimpek u asfalt.

Pitam Saleta dok idemo na bazen jel ih i on, kao klasični mekovac ima.
Kaže – “Mrzim to sranje, kad trčim isto sam ko onaj iz krika…”

Pa sam malo drkili jer me bolu ušesa i mašem po kvartu ko Šiva i Višna u Kopačkom ritu, ali zato dijelim nagrade da mi vi budete hepiii!

Dakle, kartu za Beck’spirience i posjet koncertu Massive petak u Attack, osvojit će onaj tko napiše najbolji haiku za Božićnu pivu koja slavi dvadeset godina postojanja!

Navalite!
Vrijeme sad, proglašenje u četvrtak!!!

—————————————————-

I reklamica za sajt od frendice, konačno malo ženskog štiva a da nije nešto sluzavo što one zaslužuju! Zakon!!!

http://rozakoza.com/

I plaćam ladno Vukovarsko onom ko ima rezervne sluške za Sony Ericsona w910i. Aj pivili