Peti i zadnji faks koji sam upisao i jedini koji sam završio, imao je groznu kantinu.
Nikad nisam bio pri parama, a tamo je bilo skupo, prezadimljeno i bez duše, pa sam rađe s Božom gulio parizer i dućandžiju iza ugla.
Ipak, kad bi se zaletio u podrum PMF-a, upoznao bi neke od legendi, ljude koji su studirali godinama i desetljećima i uvijek prodali neku dobru dogodovštinu, trač ili pijanstvo nama novima za rundu ili samo tako.
Tamo sam sreo i jednog tipa kojeg ću pamtiti po tri stvari.
Najteži ispit na prvoj godini bila je Klima.
Ciklone, anticiklone, tlakovi, oblaci…
Malo previše fizike za moj ukus i apsolutno predosadan profesor za ičiji ukus, čiča od 75 s plavojkom asistenticom od 25.
Pa bi Božo, Trki, Cupi, Krešo i ekipa znali mudro eskivirat predavanja, što se odrazilo na padanju na prvim rokovima.
Ono, prepisao bi se pismeni, čemu nas je škola naučila, ali na usmenom – stani stoj.
Stari Riđan ponosan na svoju knjigu, i jako, jako zahtjevan kad mu se nešto treba objasniti a da to nije njegovim riječima.
I tako ja nakon drugog pada dođem u kantinu, razmeljem se da je teško i da sam u depri, kad priđe neki frčkavi rumeni tip veselih očiju i kaže – oš kupit prolaz za jednu pivu?
Pogledam ga i kažem – naravno.
Uz treću pivu mi je Keko rekao – kad ti profa stavi one kartice s pitanjima pred tebe na stol, dobro se zagledaj jer jedna od njih ima masnjikav kut, ono, mala žuta flekica. To ti je pitanje o temperaturi, naučiš ga za 15 minuta.
Jedan rok kasnije, bogatiji za trojku u indeksu uz još jednu pivu, od Keke sam saznao da je legenda o masnoj kartici krenula kad je Pero trgnuo tri Mirogojčeka za hrabrost prije ispita i mrknuo masni burek od sira i zaboravio obrisati ruku.
I da se prenosi isključivo pivopijama od povjerenja.
Nismo se prečesto družili sve dok čovjek nije ljosnuo godinu pa smo onda terenizirali skupa po lijepoj našoj i rušili rekorde u lokanjima i nespavanjima.
Iz tog su razdoblja i druge dvije priče.
Keko se naime bavio ronjenjem, pa je išao s Čigrom na Sjeverni pol.
Kad su kretali, odlučili su ponijeti 25 litara rakije za ekspediciju, ono, hladno je gore.
A već na Siciliji su proveli dva dana dok nisu našli nekog seljaka koji bi im nanovo napunio kanister od 25 litara.
Ubila me zavist.
Treća i najbolja priča se ustvari ne da dobro ispričat, ali ću probat.
Kad su došli do leda, Keko je morao za neku emisiju snimit tuljana izbliza.
Pa je došao na santu gdje je bio jedan.
I polako on prema njemu, kad ga tuljan skuži na nekih 50 metara, zatuli i digne peraju.
Keko se ukipi, a tuljan pobjegne u vodu.
Druga santa, drugi tuljo, ista priča. Tulj, peraja, hop.
Čovjek se tijekom dana doslovno smrzo, ne obavio poso i sav nikakav sjeo na rakijicu s lokalnim inuitom ter mu se raskravljen požali na nezgodu.
Eskimče udri u smijeh da kako su ti bijelci blesavi – pa buraz, tuljan provjerava jesi li njegova rasa – dakle, moraš puzat kao i on, i kad on tebi mahne, mahneš i ti njemu.
Sutradan, zadnji dan za snimanje, Keko legne na santu i krene puzat.
Jaja su mu postala kocke leda nakon deset minuta, ali je našao žrtvu i približavao mu se sporo ali uporno, metar po metar, tuuulj, tuuulj, peraja, peraja.
I opet tuulj, peraja, spikaju si oni tako sat vremena, dva, tri…
Izmučena omrzlina od čovjeka došla konačno na tri metra do tulje, ispucao dva filma, sve nježan i miran da ga ne prestraši, i konačno obavi posao.
E sad onako sleđen, smrznut, ukočen i nikakav konačno se digne na noge i čisto iz osvete izbelji perajama, pardom, rukama i jezičinom (neopisivo riječima) sirotoj životinji u facu.
A tuljo sav usran i zabezeknut, od očaja pokrije perajama oči i zabije glavu u led…
Odma se nasmijem kad vidim Keku kako svaki put prepričava sebe, tulju, puzanje, santu, izbeljivanje i oponašanje usranog lojnog perajaša…
S Kekom sam se zadnji put vidio pred desetak mjeseci.
Tunkali smo kikiće u bazenu na Bebama Ribama.
Nismo stigli popit pivicu, ja ne pijem kad sam s Rokom, a mislim da je i on bio dosta stao s tim.
Jučer je umro profeseor geografije Srećko Trajbar Keko .
Od srca.
72. godište.
Bože, čemu uzimanje dobrih i veselih ljudi prije roka? Čemu?
Serem te živote…
31 komentar
Jbg, dobar čovjek…loše srce…
Ne dolazi uvijek sve u paketu.
…e jebi ga….
nema tu pravila
osim da je život obično sranje
i da najbolji najviše dobiju po pi*ki
previše je takvih slučajeva, da bi bilo slučajno
nažalost
Ako se ne varam Srećko je bio član ekspedicije Hrvatske Čigre, koja je bila na sjevernom polu, (skupa s Nenadom Junekom koji je muž gospođe koje ja radila u Data-linku kad sam i ja, te davne 1995 pa mi se čini da sam ga tako jednom nakratko i upoznao). Sve u svemu, odlazak je jedina konstanta…
Život jarac, a Zagreb mali grad….Srećko je bio muž od suprugine kolegice s posla. Dvoje male dječice, veli supruga. Koje sranje…meni je prije 6 mjeseci zauvijek otišao najbolji frend, s troje dječice…
A onda s druge strane svaki dan gledam onog alkosa iz Masarykove koji totalno ukomiran već preko 20 godina jedva gura ona kolica, loče na snijegu i kiši, stalno na ulici, sto potencijalnih bronhitisa i ništa mu nije….
strašno, mlad čovjek, mala djeca
strašno…
ko ga jebe nije imao sreče, bože kako mrzim snijeg!
Srečkec mi je bio dragi poznanik… Kod mene se spanđao nakon dugih muka sa ženom. Još ne mogu vjerovati a četri godine je mlađi od mene. Baš već dva dana bauljam bezveze i nikamo….
Uvijek se sjetim kada je tvrdio da je travar pa je na Zrmanji nabrao neke trave i spravio nam fini čaj za zdravlje. Od zdravlja ni z ali smo se bacali u nabujalu rječicu, vozili biciklima po mraku zaljetali se u drva (živa, stojeća). Najbolje je što je sutra tvrdio da je i dalje super travar 🙂 a mi smo opet pili njegov čaj.
@Gorane, bit će da ste i vi imali boonika party :p
Srećko mu je pravo ime, no neki kao ja (njegova sestrična) poznavali su ga pod nadimkom Keko. Ja ga znam otkad se rodio jer sam godinu starija, a i znam otkuda nadimak. Kao malog malog pitali su ga kako se zove, a on onako malecki plave kosice izgovori Keko (jer Srećko nije mogao) i tako je to i ostalo. Keko je bio vatreno živahan otkad se rodio i nikada se ničega nije bojao. Skakao je s terase na snijeg, padao glavom po kamenju (šivao je glavicu nekoliko puta), padao sa skejta po šoderu i sav razderan dolazio kući, hodao po tankoj ogradi, na kojoj je nabio međunožje (no to ga nije smelo da napravi prekrasno dvoje djece Svena i Nevu za koje ne znaš koji je ljepši od kojega), pišao je od smijeha po mojem novom tabureu gledavši komedije kod mene u boravku, sa svojim bratićem Gogom imao u osnovnjaku podrumski band od kojeg su stradale sve rajngle i lonci iz bakine kuhinje. Ono što nikada neću zaboraviti je moje prvo pijanstvo koje sam odlučila odraditi s njim. Bilo mi je 21 g., ljetovali smo u Malinskoj. Izveo me van jer me prala neka depra i ja krenula, crno vino, crno vino, pa onda nekoliko loza zaredom. Nakon 2 sata u disku me uhvatila grozna mučnina. Keko me odveo van, preklopio preko zidića da si ne rigam po nogama i organizirao svakih 15 min. da me netko čuva. Onda me u sitne sate utrpao u auto i nosio na svojim leđima po strmim stepenicama na kat i spremio na spavanje. Drugi dan me probudio s andolima i rekao: Do sad te znalo pola plaže, a od danas te znaju svi i ludo se nasmijao. Meni nije bilo do smijeha 3 dana od mučnine, više se nikad nisam napila, ali mi je to bio jedan od najboljih dana u životu. Ne zbog događaja, nego zbog Keka. A takvih događaja imali smo bezbroj, kao da je u jednom životu odživo nekoliko, a i mi s njim.
Prije nekoliko godina u jednom od zagrebačkih shoping centara , prepoznah nasmijano lice s podužom plavom kosom. Keko. Izgubio mi se u masi , ali mi je bilo drago što sam vidio svog Keku, nasmijanog , veselog i uvijek spremnog za neke dječačke ludorije , moj školski prijatelj Keko. Dođoh kući , i u virtualnom svijetu interneta uguglam Srećko Trajbar. Kad ono slikica Keke sa ekspedicijom Čigre. Ne znam zakaj nisam bil baš puno iznenađen jer od njega se moglo očekivati da se prijavi na takvu ekspediciju. Sjetih se naših ekspedicija po Travnom i drugim novozagrebačkim naseljima . Po završetku osnovne Keko se preselio iz kvarta i tu je prestalo naše druženje. Sav sretan čitajući post prepoznao sam svog Keku , već spreman tražiti te bilo kakav kontakt broj da ponovo vidim svog Keku, ali onda šok,nevjerica. Mislim da smo svi sretni kaj smo poznavali Srećka Trajbara Keku.
@vonsmile nemam pojma jel bilo bunike ali bio je cijeli bunt svega i svačega..
Dobri odlaze prerano,a oni koji bi trebali otići ostaju predugo!
logika je da nema logike….
kod tebe sam se na blogu navikla smijat, a sad sam zasuzila…
Serem ti ja na tvoje vesele tekstove s ovakvim završetkom.
Srećom, tu je Porta da me vrati iz depre.
Riba hvala ti za ovo. Ja, na sreću, mogu reći da mi je jedan dio života bio prijatelj. Onda smo se samo prestali toliko družiti. On obitelj, ja posao. Kvragu. Čak smo i on i ja odrsali. Pišem ovo iz svog ureda, čitaj usrane barake u egipatskoj pustinji, sjećajući se Srećka. Tko ga nije poznavao izgubio je puno. Tko ga je poznavao izgubio je još više.
Bilo je to relativno davno na Dugom otoku. Grupa početnika htjela je na noćni uron no međutim instruktorima se nije dalo. No jedan je rekao: za ekipu idem. Pijan od vina, uz nešto i drugih opijata obuće On odijelo i povede nas. Na pol urona zaspe zabije se glavom u pijesak, i nastavi lagano mahati perajama. Mi ga ispravismo i pustimo dalje da pliva. Na kraju su nam se pogasile baterije, svi se izgubismo ali doplivamo natrag do obale. A njega nema. Zalutao. Vidimo po bateriji da je fulao mjesto izrona za 100 m. A drugi instruktor reče: Vi ste se izgubili, instruktor se ne može izgubiti!
Drugom zgodom vodimo mi pun bus turista na rafting na Zrmanju. Dogovor za vodiče 15 min prije polaska busa na Ciboni. Njega nema. Zovemo Ga. Bunovni glas kaže: Ha, već je toliko sati, stižem. Zakasni on 15 min. Do dolaska turisti pizde, ispada On iz auta u pidžami, kosa neuredna. Smješak zarazan. Za 2 min turisti se slikaju sa Njim. Nitko ne spominje kašnjenje.
Nema Ga. Nadam se da je na boljem mjestu. I da.. Zašto nam uzimaju najbolje prije vremena? Zbogom prijatelju.
ej, dobri uvek prvo odu, a ovi losi poslednji…valjda zato sto baksuze niko nece
a za ove druge se svugde grabe. 🙁
Za zrmanju je zakasnio točno 98 minuta. Job ga je izbacio iz kombija u piđami. Ljudi su mu oprostili za pet sekundi. To je bio događaj za snimiti film. Još uvijek se sječam osmjeha koji je sve kisele face u pet sekundi pretvorio u hrpu veseljaka……..
Vidiš, ko što ti pamtiš Keka/Keku, tako ja pamtim tebe.
I volim te.
Ne onako pederski, već ko ljudinu.
I ti mi definitivno najdraži profa bio, ne zbog znanja, već zbog hakla, Pythona, pancete i pive vikendom.
Čuvaj zdravlje, pizdo.
ISPRAVCI KRIVOG NAVODA:
1. čiča nije imao ni punih 70 kad sam ja studirao, a plavuša je već tada prevalila 30
2. plavuša je u svojim ranim tridesetima izgledala kao da joj je preko 40
and last but not least, profesor šegora je bio jedan od najduhovitijih na faksu, a gradivo…
Mislim da nije bitno koliko je zakasnio. Svejedno svi koji ste ga poznavali znate na što sam mislio. Pozitivna energija, ljubav prema životu, osmjeh i topla riječ za svakoga.
Srećka sam upoznala na faksu. U onoj istoj zagušljivoj kantini koju si spomenuo. Bio je godinu ili dvije iza mene, a u zezanciji stoljeće ispred. Tko god je ikada ušao u kantinu na Marulićevom zna kako se tamo dobro živjelo. I za male pare. To ti je bilo super vrijeme, i bez mobitela si uvijek mogao pronaći ekipu.
Upoznala sam Srećka između dvije partije bele (naravno ne između predavanja), i ne prevelikim čudom, pridružio se našoj ekipi koja je vikendom planinarila. Prošli smo zajedno Učku, Čičariju, cijeli Gorski Kotar, a i sva brda oko Zagreba.
A pamtit ću ga, iako bedasto zvuči, po konzervi tunjevine. Krenuli smo iz Tuka na Bjelolasicu, i već negdje na Matić poljani Srećko je počeo kukati kak je teška konzerva tunjevine koju nosi. Moš mislit, 20-30 deka. Samo smo mu se nasmijali, rekli da gnjavi i nastavili dalje. Jančarica, a Srećko i dalje kuka, podnožje Bjelolasice, a Srećko i dalje kuka (ali nosi), i napokon sklonište na Bjelolasici (soma i pol metara, tak nekak). I napokon, skine Srećko svoj ruksak, bolje rećeno baci ga nemilice i veli “Jebeš konzervu tunjevine!”. Tad nam je fakat bilo dosta njegovog kukanja, pa smo se dogovorili da bumo prvo pojeli tunjevinu. I tako ti je Srećko, zavukao glavu i ruke u svoj ruksak i izvadio konzervu, friško pristiglu iz austrijskog Metroa, bez povrća i ulja, reklo bi se žive vage, dvije i pol kile tunjevine !!!
Srećkov osvrt na koncerte SY i Igipopa na Jarunu:
Ja sam odradio cijeli koncert za 8.99kn
Prvi dan sam obišao Jarun po danu scuterom, i u rukavcu sa lopoćima si označio gdje je nabliže za preplovit luftićem na drugu stranu. Otišao sam u Getro i kupio luftić za 8,99kn pričekao mrak i onda se lagano odšetao na već predviđeno mjesto za “desant” poput sjeverno korejanca. Skinuo sam se skroz do gola i sve stvari spremio u duplu vreću za smeće. Po jakoj mjesećini činilo mi se da će me vidjeti murjaci i redari sa pontonskog mosta, ali mi je tek kasnije sinulo da u tom smjeru nisu ni gledali. Kad sam s luftićem odveslao tih 25-30m, na drugoj strani sam se obrisao gaćama i sve ostavio u grmlju.
Krenuo sam prema prostoru koncerta i onda shvatio da sam iza neke jebene ograde i da još moram proći kraj redara. Onda su se odnekud pojavile 2 cure iz organizacije koncerta, pa kada sam im iskreno objasnio da sam luftićem došao na koncert, curke su me primile pod ruku u ufurale me baš na početak SY. Rekle su mi da ak me neko pita za narukvicu da ga slobodno steram u kurac, pa sam od onda postao sasvim prepušten koncertu SY. Onda je naletio prvi frend sa 200kn bonova za piće pa smo se krenuli opijat. Ostao sam još pogledat Banco de Gaiu, ali me se nije baš dojmilo. Za kraj sam prešao preko pontonskog mosta, od redara užicao pljugu i sjeo na skuter i odjurio u Savsku na burek u pekarnu Vjesnik. U pola bureka se neki bijeli kombi sparkiral prek puta pekarne kod jehovih i izašla neka ekipa ljudi i svi u pekarnu po burek. I tek nakon minute mi sine da je to cijeli SY stao na burek, i ljudi ljepo stoje na Savskoj, cijeli bend i tamane bureke. Onda sam pijani krenuo hvalit koncert i da su mi super, i na kraju se izgrlio sa bendom, i tek kad su krenuli prema kombiju sam se sjetio da na mobitelu imam kameru, ali nisam ih tlačio nego samo fotknuo kak idu prema kombiju. Eto tak sam prvi dan gledao koncert za 8.99kn, a jučer sam curki iz VIPa ispričao priču o luftiću i “mom desantu” na koncert i curka mi stavila žutu narukvicu, i opet sam se proveo, i još sam za kraj pokupio plavi luftić i mahao njime na kraju Iggyevog koncerta. Meni je bilo sve 5.
nemam pojma ko je bio srećko al život je sranje i sve više mladih umire…strašno
Keko je bio prava faca. Upoznao sam ga kasno (njegova zena prijateljica moje zene), ali je covjek imao prica….
Steta, bio je skroz OK, a klinci su mu prekrasni.
Eto čitam ovo sve i naježih se ….da ja sam bio tamo kad se nosila ta tunjevina …., nažalost nekako nas život odnese i ode prebrzo . U subotu me nazvao frend koji je bil na toj bjelolasici tada i rekao mi tužnu vijest .
Srecko je jedan veliki krivac što i danas fotkam kaj god stignem , on i njegov nikon , i sad svaki put kad uzmem fotić u ruke sjetim se njega..
Tomislav pivnica- Crna Piva
He he neko je spomenuo ajmo zaspat prije nego što on počne hrkat istina…
Zadnje što smo bili zajedno neću zaboravit dok sam živ , on je još bio na faksu ja poćeo radit (nisam završil fax i sad mi žal 🙂 ) i s perom (nekad asistent ) i nekom ekipom smo išli na paklenicu , on imo nekog stojadina ja jugića , bio neki drugi mjesec bljuzga ko danas , nemreš oprat stakla sve i da oš a smrzava se sve …stali na plitvicama i veli on pa stavi ovo u vodu i nebu se smrzlo i tutne mi neku bocu…i stavim ja šljivu u vodu za pranje stakla …nije se ledilo al mi smo smrdili u tom jugu još tri dana ; ko da ga vidim sad kak se sanjka na Buljmi po ledu ….
Pozdrav Srečko ćesto te se sjetim……
Konacno sam smogla malo snage da procitam sve sto ste napisali… te price toliko puno znace… cula sam vise manje sve te price… tuljana…tunu… tipicno kasnjenje na koje sam pizdila godinama…ali to su vase price sa Kekom koje ja ne mogu tako vjerno prepricati a bojim se da mi ne izbljede tokom godina… mogu samo one nase kojih je bilo toliko puno u 15 godina sto se znamo i 8 sto smo zivjeli zajedno…a to je na zalost sve sto ce nasi klinci znati o tati…
E pa serem te i ja zivote x100
Pozdrav svima koje znam i ne znam ali su znali Keka i ako se ikad kome bude dalo napisat koju anegdotu saljite na korana1@yahoo.com (anegdote)
klincima ce to jednog dana puno znaciti
thnx
koki
kažeš klima iz 3 pokušaja, blago tebi…ja nikak da dam 🙁
al prema tvom opisu, nije se puno toga promjenilo, parizer se još guli, na klupicama iza faksa još se cuga kad zatopli…u biti ista priča, iz generacije u generaciju…pozdrav kolega 🙂