Dani papice…

1,1K

Jednom davno postavih post „Ribafish jede po kućama“.

Da, svi mi samoživi imamo dane kad nam se ne da kuhat samo za sebe dok oko tebe leže prazne kutije za pizzu i flajeri od ćevabdžinica.

A u želucu, ko da mi dvožak spava, katastrofa.

I mejla mi tad neki Vlado, kaže oš doć na pljesku, takvu nigdje nisi probal.

A ne, ostat ću doma, reko, pohito, našo Bistru, zasjeo, i malo se usro jer nije baš da znam čovjeka.

A nije baš ni da znam Bistru.

A nije ni da sam bistar, ali da skratim, stvarno sam jeo najbolju pljesku u životu, a Vladina žena Kristina je napravila najbolji pomfrit od kraja osamdesetih dok smo još imali naš krumpir na Korčuli.

Odma me kičma zaboli, nije da me veselilo vatit krtole iz tvrde crvenice u zvizdan dok ti male zelene mušice piju krv, znoj natapa gaće, a ti psuješ sve živo jer si dao baki da te uvjeri da ti trebaju gumene čizme dokoljenke na +35.

Ali kad bi baba ogulila, narezala, isfrigala i krupnom solju posolila te neklasične komade žute tvari, to se nakon par minuta pretvorilo u pjesmu.

Tvrdo, hrskavo, slano a slatko, uz divnu aromu domaćeg maslinjaka kojeg bi baba štedljivo ali uvijek kapnula bar mrvicu…

Danas baba više ne može kuhat, krumpir dolazi valjda iz isusovog Singapura, starci nisu u godinama ni za sadnju a kamoli berbu, a ja sam u kapitalističkom žrvnju i prokleto daleko…

I onda taj Kristinin pomfrit.
Opet jedem Korčulu 1987.
Savršenstvo!

Srel sam opet Vladu

nedavno na fejsu i naletio na pljeske i zelene rezance s umakom od tartufa i sira.

A tamo…
Deca trčkaraju, na terasi piri, u vrtu svega od artičoke do kolumbijske trešnje, kuća se polako ali sigurno gradi.
Mir, tišina, spokoj, priroda, sreća….

Zagreb tako blizu a tako daleko.
Meni opet krepo peršin u začinskom vrtu.

Jel mi treba odmor ili odmak?

Anyway, opet sam satro dvije mrcine,

(prije tretmana)

(poslije tretmana)

popio im sve i vratio se napuhnut i sretan u stan.

———————-

Pa se sutradan stara putešestvijska trojka skockala.
Skroz.

I otišli mom kviznom, Smegmom opjevanom kapetanu, jednom od zadnjih preživjelih dobrih muzičkih kritičara, najelokventnijem od svih Los Smegmasa (koji se okitiše mnogim titulama al još ne onom Hybridovom) na svadbu u Brod, grad sjajnih ljudi i čudnih napisa,

odnosno kod Zdjelarevića, pa sutradan kod Jelena na čobanac od istih.
Bezvezan.

Pa sam zbog 96 kila opet uredan te redovan na Utrini.

Jučer bile dve zgodne tete, pa se ja trudijo, pa kad su one otišle, došle dvije još zgodnije pa sam zaboravio prve dvije i proplival ko Špic i onda crko ko maršal…

Gušt.

Dok ne moraš izać a nemreš …

——————————–

Inače, nikad originalnije svadbe u životu,

nikad boljeg vina od Zdjelarevićevog sovinjončeka i nikad veće sličnosti s mladoženjom i njegovim bratom.
Ko počeci ZZ Topa.

Najbolji frend 1. u pozi gutača mačeva pleše na Buzzcokse,

najbolji frend broj 2. tu još ne skače, al oće, vjerojatno preboljeva raspad cipela rađenih vjerojatno od remitendnih eurokrem blokova…

————————————-

I onda sam jučer poželio nekaj lagano za večeru.
Lagano, moš mislit…
„Book of ache in the suit“ iliti bukovače u šlafroku.

Malo neslane ali fine do bola.
Nosim na šljaku, pa ko me ulovi…

————————————

Inače, dvojim između dvaju ponuda.

Jedna je uljuljkujuća, na finom brodiću.

Ali brodić ima rupu koja se baš ne vidi golim okom i polako ali sigurno tone sve dublje i samo je pitanje dana kad će potonut na dalekoj pučini.

Druga je skroz svježa, na burnom, olujnom moru, na brodu na kojem treba skakat, prat, trgat i umirat cijeli dan. Ali navodno čvrstom brodu koji može ploviti kroz ova šugava vremena. Iako ni taj baš ne vidi svjetionik.
Na koji biste vi brodić?

Nepametan…

————————————–

Ko pogodi kaj je ovo, nek mi kupi jednu!