Seksualni život lošije situiranog Purgera na Korčuli

Krajem osamdesetih počeli su mi rasti brčići.
Samantha Fox Strip poker se igro sve u šesnaest jer je i meni bilo 16.
Otkud ta fora sa sve u 16?
Nekom je bio dug 16 centi?
Opkolili su kazneni prostor?

Zagreb je bio idealan za drkicu jer si čuo starce da dolaze prema tvojoj sobi.
Najčešće.
Ali na moru nije bilo Spectruma a i bilo je vrijeme za nešto zbarit.
Pa se išlo u disko.
Disko se zvao Torkul.
Novi je gazda htio dat novo ime toj podrumskoj izbi koja je po klaustrofobiji i količini cijevi bila bastard medicinske Kome na Šalati i Treblinke.
Pa kako je već imao veliko svijetleće T, a očigledno se palio na južnjake, ruglo je dobilo ime Tenesy.
Da, upravo ste svjedočili najvećem gramatičkom masakru u povijesti Balkana s Rumunjskom i Moldavijom.
Ali to je bilo jedino mjesto za izlazak.
Za birtije se nije imalo para, pa bi se ili maznulo didi litru lošeg ili bi se nosila plastičnjača pa napunila u vinariji ili u konobi nekog barbe.
Crno na crno.

Nitko ne zna kojih sam sve milih govana tih divnih godina usuo u sebe pod parolom – «crno je, kiselo je i smijat ću se ko blesav a možda i nešto lakše zbarim», ali kad danas probam Kabolu ili neki fini Chiraz, pogledam oko sebe i pitam – kaj je to stvarno vino?
Svejedno, jetrica je bila načeta, ali je bilo dobrih dana i još boljih scena.

Do diska se moralo pješačit.
Pet kilometara.
Dva jako uzbrdo, tri jako nizbrdo.
Da, za nazad je bilo gore.
A tadašnji dezići nisu imali anti pespirant dedrk turbo gegen sweat pužni gen formulu i do grada bi došo mokar ko foka vijoreći s majicom u ruci.
Onda bi sjeli u mrak pred crikvu, svirali, pjevali i lokali taj otrov.
Pa ako se imalo za disko u disko, ili jako rijetko kod nekog doma (svi su bili kod dida i baba) i onda pjehe nazad.
Ovisno o količini crnjaka u krvi i kasnoći vraćanja (da ne spominjem da se budilo u 6 ujutro uz Kroniku dana i imalo dosta zgusnut raspored radova na brodu, u polju i na kući) – put je bio duži.
Uvijek bi zastao kod kamenoloma, mrvu prije polovice puta.
Primio se onako nacvrcan i uspuhan rukama za bubrege, isplazio jezičinu, dahtao i gledao more i zvijezde.
Često smo u Gradini kad bi pao mrak ležali na mostu i gledali u nebo.
Avion je bio jedan bod, satelit dva, meteorit tri,
Ali tamo sam imao 24 stepenice do doma, a tu još pola sata hopsanja po crnom mraku, uskoj cestici i na pladnju divljim svinjama, zerdavima i mungosima.
Pa sam jednom shrvan lošom formom kod kamenoloma lego na topli asfalt i zamišljao kako ću jednog dana imati auto i voljeno romantično biće koje ću dovest baš tu pod zvijezde i rasturit u nabrajanju nebeskih tijela i onda se toplo seksat uz friški kruh iz pekare i malo bolje vino.
Probudila me čudna buka kotlovnice Titanika i snažna bol u ramenu.
Ne vjerujem da ste ikad imali stražnji kotač upaljenog motokultivatora na sebi, ali bilo je relativno logično – pola šest ujutro, ja sam ležo na jedinoj cesti od Vela Luke prema zapadu, a i barba koji je išao u drva je valjda trgnuo rakijicu preveć pa me nije baš uočio.
Al me odvezo doma i reko da pozdravim didu.
Svi su znali mog didu, čovjeka koji je prestao trčati za novcem i živio u nadi da će svako delat svoj posao i da će svi ljudi na svijetu živjeti jednaki i sretni.
Kad danas sjednem uz more i gledam zvijezde, popričam s njim ali mu ne pričam kakvu je Zemlju za sobom ostavio.
Gore mu je bolje.

Rame još tu i tamo krcne, pogotovo nakon bacanja koplja na desetoboju (mrš kupit novi Playboy, to mi je kruh!) ali bolje rame nego tikva.
Dobro da cisterna nije prolazila…

Kad si bio mladi roker bez love i prijevoza, bilo je teško bariti u Luci.
U Tenesyju je postojala šifra za brzi snošaj.
«Oćemo poć vanka?»
Ako bi žena dala zeleno svjetlo, ubacio bi je u auto i odveo na fukodrom te vratio dok još «I will survive» ne bi došla treći put na red.
Nisam bio te sreće sve do onog dana kad je Mea koju sam zvao Meja jer je bila iste građe došla u disko.
Znali smo se bezveze, pitao sam je kak je i jel oće šta popit, a ona je pitala jel imam droge ili auto.
A meni taj dan stari prvi put u povijesti posudio Jettu!
Rekoh da imam nešto od toga a ona je rekla sudbonosno – «oćemo poć vanka».
Erektiro sam ko Popokatepetl, jedva otvorio vrata poluraspadnutog žuće i nekako dovezo do prve pustopoljine.
Meja je rekla – vadi!
Ja se krenuo otkopčavat, a ona je rekla – «Zaisukrsta, čuvaš šit u gaćama?»
Reko, «Pa ne tepam mu baš tako, ali… Molim? Kakav crni šit?»
«Oli imaš spida?»
«Pa moglo bi bit spidi, ali kaj nisi rekla da si za seks?»
«Ma ne, imam crvenu armiju, mislila san da imaš neke droge…»
«A sori.»
«A ništa, homo nazad, saće Đibo…»

Sutra je tata otkrio da sam maznuo auto pa sam još dugo ostao suha penisa glede tih divnih kršnih sisatih Velolučanki.
Predivnih seksi stvorenja koje se po ustaljenom otočkom receptu proseksaju s nekim kretenom koji ima Golfa s trinaest, abortiraju s petnaest, rastave s devetnaest i poprilično su teška bića.
One prave su se skrivale ili bile zauzete od trećeg dana puberteta.
I nikad nisam poentiro u Tenesyju.
Je, luzer, priznajem…
Al kad se jednog dana s Klitom stuštim…

Vela Luka je bila gradić s velikim postotkom drogeraša.
Mjesto pomoraca, puno skrivenih uvalica za prekrcaj, ogromna količina proplanaka usred gustih šumaraka ili dosadne makije…
Ja sam bio opsjednut ribolovom i jedno vrijeme hodao otokom sa štapom u jednoj i vršom u drugoj ruci.
Prilično glupa slika ako hodate daleko od mora u potrazi za uvalom u kojoj nema ljudi.
Pa me jako iznenadio susret s tipom koji je bauljao otokom usred džungle gariga, kilometrima od prve kuće s dva kanistra od deset litara u svakoj ruci.
Plantaže…
To je bio biznis, a ne moj zaćinski vrt.
Mogućnosti za drožnu zaradu je bilo ko u priči pa ste stoga mogli sresti i puno mladih likova prozirnih očiju, skupih tamnih naočala i velikih automobila i brodova koje nikad niste vidili da nešto rade.
Policija dilere nikad nije dirala jer su oni sitna riba.
Sitna riba bi ih trebala dovesti do krupne ribe.
Pa policija i dan danas čeka u zasjedi, a dileri mijenjaju bembure i lendrovere i nikom ništa.
Jer su krupne ribe ili u policiji ili u saboru.
Pa ih se ne dira.
Pa je u stvari jako dobro biti diler u Veloj Luci, gradu u kojem niko ne naplaćuje vez jahtašima niti kažnjava krivolovce.
Još sad kad hrvatsko sudstvo pusti gospodina Cvika i ponudi mu mjesto gradonačelnika kao ispriku – to će biti pravi mali raj od otoka.
E moj pokojni Kapno, za šta si se ti borio…