Noć kada sam načas oslijepio, iliti blind night…

Zadnji prilog teoriji crnih ovaca, iliti kako je zanimljivo biti drukčiji od drugih!

Ponoć.
Idem ćorit, osjećam kak mi suzi desno oko.
Ignoriram, krmim.
Ponoć i pol, budim se iz prvog sna užasnut jer su mi oči naotekle, peku i zatvorene su ko dagnje.
Usran od boli i straha pipajuć dolazim do ogledala, rastvaram šakama lijevo oko i skužim da mogu vidit nešto na sekundu, ali da slijedi pet suza i užasna bol.

Pipkam do kuhinje i stavljam kuhat vodu za kamilicu.
Kad to radite zatvorenih očiju velika je vjerojatnost da ćete se zasrat, opeć i zalit, pa se i jesam.
Već lagano u panici kopam po ladici s lijekovima i po obrisu uzimam claritine – klasični sam proljetni alergičar, dakle možda je to u igri, trebalo bi pomoć.
Otvaram kutiju od čaja i pokušavam ubacit dvije vrećice u džezvu za kavu.
Teže od alke, vjerujte…

Tražim vatu po kupaonici i močim u kamilicu.
Stavljam vatu na oči.
Zaboravljam faktor peče, pa urlam ko indijanac i mašem vaticama, vjerojatno zanimljiv prizor da me imo ko vidit.
Inače, i dalje stenjem od bolova, jer ovo bridi i dere a i glava počinje tuckat iz primozga.
Liježem i nadam se poboljšanju od claritine i kamilice.
Ali jok.

Curne mi kap s oka u usta.
Probam, kiselo, ni k od kamilice.
Krv, gnoj, koji penis!?
Polako se sjurim u kupaonicu, nategnem kapak, a sve oko očiju krvavo crveno.
Gotovo je, umirem!
A onda skužim po okusu da sam stavio čaj od šipka.
Kreten.
Ja bi mamu, ne bi više bio crna ovca.
Ali želim jednom sve riješit sam!

Bol ne popušta, pa odlučujem zvat hitnu.
Ali na svom senzibilnom tači mobu ne vidim brojčanik, pa idem negdje u treću sobu po prastaro analogno govno sa šesnaest gumbića viška
Pipkam na blef..
Ko da slažem rubikovu kocku, pokušavam na opip i ovlaš.
Uspijevam od treće.
Teta hitna kad joj objasnim kaj je, kaže da dođem u Heinzelovu 88.
Ja kažem da sam slijep, da nemrem, ona se iskopča.

Idem zvat taksi, al kako mi se gade taksisti – ne znam broj.
Zovem informacije jedva napipavši 981.
Ali tamo mi teta stroj kaže da informacije imaju novi broj.
Pipam li pipam i nakon pet pokušaja dobijem tetu koja mi daje broj Cameo taksija.
Zovem Cameo.
Tereći put se konačno jave, ali nemaju slobodnih kola 20-30 minuta.
Zovem informacije, tražim broj starog taksija.
Zovem stari, lopovski taksi.
Taksi dolazi odma.

Pipam po haustoru, idem uza zid, polako na sluh prelazim cestu.
Iz mene suze liju ko iz Rozge nakon Porina.
Taksist uljudan i pristojan, brzo doveze do Hajnclove, 40 kuna.
Dajem 200, nadam se da vraća točno, ne vidim, spremam papiriće, dva pristojna tehničara me uvode u hitnu.
Ispituju me.
Kažem da mi je odjednom postalo loše, al da nisam ništa krivo radio.
Oni pitaju jesam li koristio suzavac ili vario.
Odmahujem glavom i sjetim se da sam bio u prostoriji u kojoj sam vidio onaj Glade raspršivač mirisa i da me isti nekako iritirao.
Oni zapisuju i kažu da u Hajnclovoj nemaju očnu hitnu, nego da je to na Rebru, i da koji me kreten tamo poslo.
Ja jadan kažem da me njihova teta s telefona poslala tu, a oni da će sad zvat kola da me prebace.
Čamim poluležeć na zubarskom stolcu ko Dragan Nikolić u onom filmu s Amerikankom, taj prokleto dugi jedan sat, dok čekam najavljena kola hitne pomoći, a kulturno i pristojno osoblje mi ne radi ništa, osim što mi mjeri – tlak.
145/95.
Čemu?
“Sigurno niste varili?” pitali su me još dvaput, a onda je konačno došao kombi.

Čekam 15 minuta da kombinac sredi papirologiju.
Krećemo.
Sam sam straga ko kužni cvrčak.
Vraćam se u mislima u JNA kad smo preko Vranja vozili hranu u manjerkama i tepsijama, a trešnja u zadnjem dijelu je bila ubojita.
Jemput sam u grdom zavoju i u ćufte sjeo, al niko nije osjetio…
Zamišljam kako je teško biti slijep i čime sam to zaslužio.
Iskreno, bio sam u k…
Osjećao sam se kao Aldo Moro bez šala na očima, sam ko prst u stražnjem dijelu vozila, mogli su me odvest gdje su htjeli.

Konačno, Rebro.
Valjda Rebro, stali smo, ne vidim niš i dalje, bol užasna.
Vozač me vadi, predstavlja sestri, sestra kaže da me odvede do sobe gdje je dežurni okulist.
Kosovo polje 2, polako vučem noge.
Posjelo me na neku vrpoljavu stoličicu.
Vozač odlazi.
Tišina i grozna bol.
Tikva ko vodenjak od lubenice….

Držim rukama glavu, suze i nos cure fontanski.
Petnaest minuta ni psa.
Zašto se trudim biti drugačiji od drugih, zašto nisam poveo nekog sa sobom da me tješi?
Ali proći će, to je samo bol…

Konačno, koraci i nadrkan glas: “Šta je bilo?”
“Dobra večer, odjednom me oko ponoći počelo peć i suzit, mislim da je…”
“Brže, jeste li varili?”
“Nisam, nikad ne…”
“Naslonite se! Brže!”

E sad, kako ne vidim gdje sam, ne znam ni di bi se trebao naslonit, pa pipam zid iza sebe.
Frajer se prodere “Ne tu, ovdje!”
Puno mi to znači kad ne vidim apsolutno ništa, pa silom otvaram desno oko i kroz maglu vidim desno od sebe onu spravu di se stavi brada.
Pipajuć dolazim do tamo i gurkam polako glavu u metal.
“Brže, brže, dajte…”
Frajer mi grubo gura tintaru u to i kaže da gledam gore.
Ja gledam gore, ali kapak, kao i prethodna tri sata stoji cementno zatvoren.
Doktor mi silom i uz uzvik gunđanja silom bolno zabija prst u oko i nateže kapak.
Da, bolilo je duplo.

Nešto gunđa, otvara, krcka i nateže mi oko prema gore, stavlja neke kapi i mast u oba oka, gunđajući “I vi ste zbog ovog zvali hitnu!?”
Da sam ga vidio, mislim da bi ga tog trena ubio.
Ali ga nisam vidio…

Čujem da sjeda za komp i nešto piše i pokušam saznat što mi je.
“Oprostite, možete li mi reći o čemu se radi, ovo mi se nikad nije dogodilo, i kad će proći jer i dalje ništa ne vidim.”
Tri minute pakleno duge, tihe pauze u kojoj se čuje samo lupkanje po tastaturi.
“Oprostite, molim vas, jesam li ja nešto skrivio, stvarno mi nije dobro…”
“Kapajte si oči, doviđenja.”
Baaam, jako lupanje vratima.

OK, naivan sam po prirodi, sigurno je skrivena kamera.
Ipak sam ja crna ovca, ja ništa ne radim kao drugi!
Sad će iz vatre iskočiti domaći i reć, tadaaaam, “for hiz a đoli gud feeela…”
Ali niko ne iskače.
Par minuta sjedim ko idiot, i krenem polako rukama tražit izlaz.
Odvalim nogom stol i napipam neke papire i iskaznicu.
Svoju, pokazat će se sutra kad sam progledao.

Izađem van i minutu bauljam dok ne naiđoh na neku sestru.
“Jel vam dobro, da naručim taksi?”
“Nije mi dobro, dajte, molim vas.”
Žena naručuje Cameo taksi, zaključujem, jer ga nema 45 minuta.
E moj kameo, vjetar te zameo.
Sjedim u čekaonici, sve boli, ne vidim ništa, tek maglovite obrise kad se usudim otvorit oko.

Dolazi taksi, pristojan, kulturan, naplati 23,5 kuna, dao sam mu valjda 30.
Ubio par pejnkilera i zaspao jedva iza pol šest.
Probudio se s 30-postotnim vidom, šefica me mam sterala doma kad me vidla krvavocrvenog i nabreklog s facom treštenog Paje Vujisića…
A danas je već sve ok.

Sad kad je odmaklo, i dalje ne znam koji je penis bio tom tipusu koji se predstavlja kao doktor, koja misao njega vodi i na šta se zaklinjao onom Hipokratu, ali osjećao sam se poput govna u fritezi.
Ono, danas vidim i to je ogromna, nemjerljiva stvar, ali malo ljudskosti, kulture, ičega?
Kužim da je potplaćen kao i svaki doktor u ovom šugolandu, ali kaj sam mu se ja zameril!?

Na fizikalnoj sam ovih dana silom prilika upoznao divnih, pristojnih doktora, fizioterapeuta i osoblja, ali ovo, ovo ću stvarno pripisati ružnom snu.
Da sam ga bar vidio pa da popričamo koju…

Jučer pročitam na papiru da mi je lik napisao: “Ušpricao si Glade spray u oči”.
I “alergijski konjuktivitis”.
Eto, i to da imam u CV-ju.

Loša noć…
Nakon koje sviće divan dan!
Svi večeras i sutra na Pivkana, loče se 45 Čeških bisera, nemo da neko nije došo!
Aj pivili, ljubi vas vaša crna ovca!